Narodna književnost

 

   Groktalice su lirsko – epske deseteračke narodne pisame koje su se pivale uzimanjem dubokog glasa iz grla, bez pratnje instrumenta. Groktalica nema tušta, digod oko stotine. Ispivane su ikavicom, mada se u njima mož nać i dosta ekavskih kao i turskih riči.

Iako su ove pisme poodavno zaboravljene i danas se zna u narodu kazati da niko tako piva da sve grokti. Pivanje groktalica kadgod je bilo zdravo popularno “pivača groktača slušali bi svi i gladni i žedni”1, ali one su polagano vrimenom potisnute i zaboravljene.

Najviše se groktilo na prelima, kod kuće dici, na babinama, divanu i u svatovima. Pivale su ih uglavnom starije žene, mada se smatra da su ih u početku kada su Bunjevci stigli u ove krajeve pisme izvodili muškarci uz pratnju gusala.Smatra se da je do ove promine došlo s početka XIX vika, kad su muškarci počeli više da se bave ratarskim poslovima, zbog čega su i više odvojeni od kuće. Žene priuzimaju brigu nad kućom i dicom, a samim tim i prinošenjem narodnog nasliđa na mlađe naraštaje.

Groktalice pivaju o svemu što obasiže jedan život: o rađanju i smrti, vaspitanju i odnosu prema roditeljima, ljubavi i mržnji, junaštvu i kukavičluku.

Rajić, njev prvi sakupljač kaže:”U njima se hvali dobro i nagrađuje a zlo se kara i kažnjava.”2

On je ostio vridnost i važnost groktalica za Bunjevce, za njevu narodnu književnost i istoriju.

Zato ih je skupio i izdao pod nazivom ” Narodno blago : narodne pjesme i poslovice ” 1910. godine . Rajić kaže :” Još i to me nukuje da sakupim ovo blago, što kod nas žalibože, već tako stoji, da će se ovo zrnje bisera osuti navjeke se izgubiti, jer mlade naraštaje nova tudja neobična kulturu osvaja, a svoju zaboravljaju”.3

Sve groktalice Rajić je svrstao u svatovske pisme, zato što su se one u to vrime kad ih je bilužio najviše tamo izvodile. Zbirka je kod našeg svita naišla na veliko interesovanje i prošla je kako Rajić kaže “kao rane trešnje”)4. Želja a sigurno i potriba za ponovnim izdanjem zbirke sigurno je postojala, ali I svitski rat i teška materijalana situacija su Rajića u tome potpuno omele. Tako da je drugo izdanje izašlo 1923. godine, pod nazivom i „Narodno blago : zbirka narodnih pjesama i poslovica. I Knjiga – Svatovske pjesme” i sa istim brojom pisama, ali ih je sad podilio u pet podgrupa: divojačke, porodične, roditeljska samovolja, razne i odgoj.

Na kraju zbirke je dao i “Primjedbe k pjesmama” tumačeći ih prija svega sa religioznog i strogo patriarhalnog gledišta.

Detaljnije je o grokatalicama pisao i Milivoje V. Knežević u dvotomnom zborniku “O Bunjevcima”, koji je uredio i objavio 1927. i 1930 godine. Očigledno pod uticajem Rajićevog stava i Knežević je groktalice ubrojo u svatovske pisme. No, važno je kazati da su obadvojica pod tim mislili da su to pisme koje su se pivale u svatovima radi zabave i pouke gostiju, a nikako ji nisu svrstavali u red obrednih svatovskih pisama koje Bunjevci takođe imaje. Kao što su one “koje se pevaju mladoženji i nevesti prilikom dočeka svatova i rastanka divojke od roditeljske kuće”.5

Knežević kaže da groktalica ima digod oko stotine, što je i Rajićev stav.

Ne razlikuju se nipočemu od ostalih (srpski i hrvatski) deseteračkih pisma, smatra Knežević, sem po svojim posebnim načinom izvođenja.

Većina grokatalica koje su zabilužene skoro od svake ima po nikoliko varijanti , ili ono što je Vuk Karadžić nazivao isto to samo malo drugačije.

Grokalice su stilski građene uz pomoć ustaljenih metafora i epitetima, klasičnom obično trostrukom gradacijom ili hiperbolom, često je upotrebljavana i slovenska antiteza.

Knežević navodi čitav niz groktalica koje su slične sa ostalim deseteračkim pismama. Evo nikoliko: Marula divojka – Vjerenica Hercega Stipana; Dva brata – Jakšići kušaju ljube; Omer i Merima – Smrt Omera i Merime; Sirotan Mirko – Jetrvica adamsko koleno.

Ovu tematsku podudarnost Knežević objašnjava ovako :” Naravno da ovde nije reč o originalnosti, o kojoj je danas nemoguće suditi. Ali i kraj toga nalazimo nekoliko motiva, klasično obrađenih, koji po svojoj vrednosti ne zaostaju za najpoznatijim u celokupnom našem narodnom pesništvu.6

Kao take Knežević izdvaja: Boljan Nikola, Marula divojka, Mudra Janja, Rumena ružica. On zamera Bunjevcima što svoje narodno blago zapostavljaje i čitaju pismarice Reljkovića i Kačića. Iz ovog se mož zaključit da su Bunjevci groktili i pisme koje nisu narodne.

U Rajićevoj zbirci groktalica kao njev kazivač često se javljao Ive Prćić, koji će ih kasnije i sam bilužiti. Zbirku pod nazivom “Bunjevačke narodne pisme” izdao je 1939. godine. U njoj se pored ostalih pisama nalazi i 80 groktalica. U knjigi ističe da je pisme bilužio onako kako je čuo i da ništa nije dodavo el oduzimo. “Vidio sam, kaže on, da je u nas vrlo malo dida i majka, koji znadu groktit naše pisme, koje nisu naučili iz knjiga, nego su se prinosile od usta do usta, od pokolenja na pokolenje.”7 I ove riči iđu u prilog Kneževićevoj izjavi da su Bunjevci čitali pismarice, pa čak i te pisme groktili, kao svoje izvorne.

Izdata je još jedna zbirka u kojoj se nalaze groktalice koje je skupio Ive Prćić pod nazivom ” Hrvatske narodne pjesme: Haremske pričalice i bunjevačke groktalice”, X knjiga u izdanju Matice hrvatske 1942. godine.

Po temama, junacima i toponimima koji su opivani u groktalicama sasvim je jasno da one nisu nastale na siveru Bačke, di Bunjevci danas žive.

Erdeljanović smatra da su ove pisme Bunjevci nasledili od svojih predaka i doneli ih “iz predela koji su u blizini i oko ovih mesta što se u tim pesmama pominju.”8

To su mista: oko Poljica, Radunjić i Senj, polje Kosovo u Dalmaciji, kadgodašnji turski grad Bunić u Lici, varoš Glamoč i predeo oko Bosanske krajine.

U dosta pisama se pominju toponimi, jedna od njih je i “Dva latinovića u Šuićkinja Mara”. To je ljubavna pisma bez istorijske podloge, al se radnja odvija na mistu di su kadgod Bunjevci živili. Podno Malovana koji se nalazi u Kupreškom polju u centralnoj Bosni. Dva brata Pere i Stipe vole istu divojku Maru. Za njezinu ruku oni se nadmeću. Kad je Stipe vidio da gubi ubija se, a za njim i brat Pere. Izgubivši obadvojicu i Mara odlazi u smart. Ovo su završni stihovi groktalice:

“Tri su groba na vr’ Molovana,

Dva su momačka, jedan je divojački.”9

“Ženidba Vidak Kapetana” je lirsko-epska pisma u kojoj se uz ljubavnu priču opisuje i selidba Bunjevaca u siverne krajeve. Vidak kapetan je verio Šuićevu Maru, pa očo u Ugarsku i posli sedam godina vraća se da održi datu rič i oženi divojku.

“Lipa ti je Šuićeva Mara,

Te lipote u svoj Bosni nema,

U svoj Bosni i Hercegovini.”10

U ovoj groktalici se najjasnije divani o razlozima selidbe Bunjevaca:

„Turski nam je zulum dojadio,

Da ga više podnet ne možemo.

Zalud puška, zalud desna ruka,

Kad nam Tirčin polja popalio,

S plandišta ovce odagnao,

Pa od glada izginut moramo.“11

Polazak povorke iseljenika ovim je stihovima opisan:

“Konji hržu, junaci viču,

Dica plaču, a žene jauču.

I studen bi kamen proplakao.”12

A malo dalje kaže pisma :

“Svi klekoše na gola kolina,

Pa se dragom Bogu pomoliše,

da im Bog da sretno putovati.

Pa se krene sva družina listom.”13

i još pisma kaže :

“Često su se natrag obazirali.”14

U groktalicama često se piva o junacima, pivalo se o Senjskim hajducima, o Ivi Senjaninu, pominje se i poznati dalmatinski junak Pletikosa Marko, turski junak Emin od Poljica, Senjski hajduk Latinović Pere.

U čitavom nizu pisama javlja se i Marko Kraljević.

“Molitva Marka Kraljevića” je pisma koja je posebno interesantna, zato što se u njoj Marko ponaša kao katolik, što nije glavno obiležje u ostalim groktalicama. On moli litanije i kleči na golim kolinima, ova slika se javlja triput.

Molitva Marka Kraljevića

“Sinoć s’ kasno Kraljeviću Marko,

Sinoć s’ kasno iz mijane krenu.

Kad je došo do čajira carskih,

Carski konji po čajiru pasu

I med njima carevi žerave.

Na svakome jedne bukagije,

Na žeravu troje bukagije.

Kad to vidi Kraljeviću Marko,

Kleče Marko na gole koline

Pa izmoli troje litanije,

Da s’ otvore troje bukagije.”15

Ostale pisme u ovom virskom pogledu imaju karakter opštenarodnih pisama, što ukazuje da su one mogle nastati i biti pivane u pravoslavnoj, muslimanskoj ili katoličkoj sredini.

U nikoliko pisama se mišaju elementi od sve tri vire.

Tako – Omer Dželebija prosi Anku Smederevku, Mujo kapetan ima ljubu Anđeliju, Ive i njegov brat uzimaju Fatimu i Merimu, Lazar ženi Fatu, Bogdanova sestra Jula udaje se za Alajbega, Senjani hajduci čekaju Đurđev dan da krenu u goru.

“Ohola divojka” je ljubavna pisma koja divani o senjskoj divojci Mandalini. Ona se falila:

“Sve je Ive obljubio Senje,

Samo nije mene Mandalinu,

I njegovu sestru Katarinu.”16

Mandalina je ohola na svoje poštenje, lipotu pa i veštinu veza, a oholost se u narodnim pismama uvik strogo kažnjavala. Ivo Senjan se prioblači u siroticu divojku koju ohola Mandalina uči vezu. Ona se tri puta Suncu zakunila kako bi oči izvadila a lice nagrdila kad bi je Ive obljubio. Posli ove trostruke zakletve slidi kaštiga. Ivo Senjković se razotkriva i kaže:

“Vadi oke, lipa Mandalina,

Vadi oke nagrđuj lice!

Ja ti nisam sirota divojka,

Ja sam glavom od Senja Ivane,

Tu je Ive obljubio Mandu.

Ive ode gorom pivajući,

Manda ode u dvor jadikući.”17

Danas za groktalice malo ko zna i od Bunjevaca, a kamoli od ostalog svita. Centar za istraživanje muzike Balkana je 2001. godine u okviru programa “Poštovanje različitosti” istraživao prostor Subotice i sela oko nje da li još kogod pamti groktalice.

Pokazlo se da za njih znadu u Gornjem Tavankutu, dok u Žedniku , Đurđinu i Suboticini nisu čuli za njih. Pamte ih uglavnom starije žene od 60 godina, pa na više. Ima i taki koji pamte da se groktilo uz sviranje frule.

Za oživljavanje groktalica i ponovno njevo izvođenje u javnosti važan je tonski zapis groktenja Marije Vuković snimljen 1951. godine. Sa ovog smimka skinuta je melodija po kojoj se opet pivaju groktalice.

Literatura:

1. Prćić, Ive: Bunjevačke narodne pisme, Subotica, 1939

2. Raić, Blaž: Narodno blago : zbirka narodnih pjesama i poslovica. I Knjiga – Svatovske pjesme, Subotica, 1923

3. Raić, Blaž: Narodno blago : narodne pjesme i poslovice, Subotica, 1910.

4. Knežević, Milivoje: Bunjevačke narodne pesme : kraljičke, Subotica, 1930.

5. Knežević, Milivoje: O Bunjevcima, Subotica, 1927-1930.

6. Andrić, Nikola: Hrvatske narodne pjesme. Knj.10, Haremske pričalice i bunjevačke groktalice, Zagreb, Matica hrvatska, 1942

7. Erdeljanović, Jovan: O poreklu Bunjevaca, Beograd, Srpska kraljevska akademija, 1930

________________________________________________________________________________
1 Prćić, Ive: Bunjevačke narodne pisme, 1939 (strana 99)
2 Raić, Blaž: Narodno blago, 1923 (Popratana riječ)
3 Isto (Uvodna riječ)
4 Isto (Uvodna riječ)
5 Knežević, Milivoje: Bunjevačke narodne pesme : kraljičke, 1930 (strana 5-6)
6 Knežević, Milivoje: O Bunjevcima, 1930 (strana 101)
7 Prćić, Ive: Bunjevačke narodne pisme, 1939
8 Erdeljanović, Jovan: O poreklu Bunjevaca, 1930 (strana 16)
9 Prćić, Ive: Bunjevačke narodne pisme, 1939 (strana 185)
10 Andrić, Nikola: Hrvatske narodne pjesme.Haremske pričalice i bunjevačke groktalice (strana 176)
11 Isto
12 Isto
13 Isto
14 Isto
15 Prćić, Ive: Bunjevačke narodne pisme, 1939 (strana 205)
16 Isto (strana 223)
17 Isto (strana 225)

Autor: mr Suzana Kujundžić-Ostojić

 

OHOLA DIVOJKA

Hvalila se lipa Mandalina:

Sve je Ive obljubio Senje,

Samo nije mene Mandalinu,

I njegovu sestru Katarinu.

To dočuo od Senja Ivane

Pa je Ivi vrlo mučno bilo.

Goji kosu Senjaninu Ive,

Goji kosu za godinu dana,

Pa se plete sitno divojački

I oblači ruvo divojačko

Pa on idje lipe Mande majki:

„Božja pomoć lipe Mande majko!”

„Bog pomogo sirota divojko.”

Al besidi sirota divojka:

„Nebil znala lipe Mande majko,

Nebil znala za kaku vezilju

Koja bi me naučila vezti?”

Al besidi lipe Mande majka:

„Stani malo sirota divojko

Stani malo dok se ja ne vratim

Idjem pitat moje Mandaline,

Oće li te naučiti vezti.”

Ode majka pitat Mandaline:

„Alaj Mande moje dite drago,

Došla jedna sirota divojka:

Oćeš li ju naučiti vezti ?”

Naljuti se na nju Mandalina:

„Gdigod ima koja sirotica,

Da ja svaku teb’ naučim vezti!”

Al besidi lipoj Mandi majka:

„Nemoj Mande moje dite drago…

Starom babi nek idje za dušu,

Staroj majki nek idje za zdravlje

Tebi mladoj nek bude za sriću.”

Al besidi lipa Mandalina:

„Pošalji mi sirotu divojku

Još ću i nju naučiti vezti”.

Ode majka kazat sirotici:

„Idji tamo sirota divojko

Manda će te naučiti vezti.”

Učila je lipa Mandalina,

Učila je litni dan do podne,

Kad je sunce već na podne bilo,

Al besidi lipa Manda majki:

„Kaka je to sirota divojka ?

Ni ne gledi u vezove bile

Samo u me i u moje oke.”

Al je majka Mandi besidila:

„Mlado, rano, ni vidilo nije,

Ni vidilo nije bilih veza.”

Sotim odu u zelenu bašču.

Čupa Manda rumenu ružicu

Pa je meće na istok na sunce

Pa besidi lipa Mandalina:

„Veni, veni moja lipa ružo

Na sramotu Senjanina Ive,

Što mi nije obljubio lice.”

Al besidi sirota divojka:

„Šta b’ radila lipa Mandalina

Šta b’ radila da ti dođe Ive?”

Al besidi lipa Mandalina:

„Ja bi moje lice nagrdila

I oči bi moje izvadila.”

Onda drugu ružu uzčupala

I metnila na istok na sunce:

„Veni, veni moja lipa ružo

Na sramotu Senjanina Ive,

Što mi nije obljubio lice.”

To je malo vrime postojato.

Opet Manda ružu uzčupala

I metnila na istok na sunce:

„Veni, veni moja lipa ružo

Na sramotu Senjanina Ive,

Što mi nije obljubio lice.”

Al besidi sirota divojka:

„Vadi oke lipa Mandalina,

Vadi oke i nagrdjuj lice;

Ja ti nisam sirota divojka:

ja sam glavom od Senja Ivane!”

Tu joj Ive obljubio lice.

Ive ode gorom pivajući,

Manda ode u dvor jadikući.

* Groktalica izvedena 2003. godine na Festivalu bunjevačkog narodnog stvaralaštva u Subotici.